ПОЕТСКИ ЛЕТОПИС: Андреј Базилевски: РУСКА ТАЧКА

ПОЕТСКИ ЛЕТОПИС: Андреј Базилевски: РУСКА ТАЧКА



Браво за великог песника Базилевског,

браво за превод Мирјане Булатовић!

Književno veče u Zaječaru

Književno veče u Zaječaru 2008. godine
(predstavljanje knjiga "Pesmorečija" i "Istokija")

Kontakt-interaktivna emisija

Kontakt (interaktivna) emisija na TV Krajini
(PCM mono, 8 kHz, 64 kb/s)

Knjiga srpske sabornosti

Власта Младеновић

КЊИГА СРПСКЕ САБОРНОСТИ 

(есејистички приказ, скица за студију изводљивости )

(Бошко Обрадовић, Српска унија, Двери, 2012)

У времену, у коме јесмо, када Србија доживљава највеће поразе у својој историји (издаја, понижења, распарчавање), када је угрожен њен државни и национални интегритет, књига Српска унија је морала да се појави, као и њен аутор, Бошко Обрадовић. А он је својим образовањем, достојношћу, енергичношћу позван да напише такву књигу.

Сам наслов ове књиге је изазов за читаоце, као и критичаре, али свакако нада за српство, за његово уједињење, пре свега духовно (а дух је темељ и човека и државе), за саборност. Уједно, она је опасност, опасан знак, за све оне који не мисле добро Србији и српском народу, како споља тако и изнутра, јер угрожава њихове интересе, јер опомиње, јер на-води на размишљање.. Књига и јесте у својој битности манифестна, испуњена полетом младе Србије, која је на маргини, садржински пуна неспорних чињеница, пред којима ни један читалац неће остати равнодушан, ни један Србин, ни човек коме је до Србије стало...

У Уводном слову, у поднаслову, Српска потерница, Бошко Обрадовић је свестан  у какву опасност улази, да се подухватио велике мисије, позива на национално јединство  и да је на самом почетку књиге и мисије већ спреман да дођу по њега и да он нема дилеме шта може да изгуби а шта добије, те да ће им рећи ко је: српски патриота, онај који се не одриче вере и нације. Потресна реченица, написан на почетку књиге, на почетку 21. века. Још увек страх влада у Србији, усађен под кожу, у свест, у подсвест, страх да се каже ко си, да си Србин.

Ова реченица неодољиво подсећа на речи Предрага Драгића Кијука, чији је благотворни утицај несумњив и значајан у делу и делању Бошка Обрадовића и младих патриота,

Мученик , духовни учитељ младе генерације, јер савременици старији су га изоловали, добија своју заслужену рехабилитацију, овенчан интелектуалним ореолом.

Присетих се, а често ми је на уму, речи једне друге и другачије значајне чичности српске историје, Хајдук Вељка Петровића, који је у својој одбрамбеној кули, Баба Финки, одакле је бранио Неготин и Србију на истоку, својим саборцима говорио да , за сваки случај, кад Турци дођу морају да затекну злато, токе опточенене свилом и кадифом и народне песме, како не би помислили да смо ми само јунаци, дивљаци, него господствен народ, који се у вери Господа  бори на витешки и племенит начин за своју слободу, да је Србија богата земља...

Али никако да се ослободимо не страха, него те речи.      

Дуго то траје, затирање националне свести и самосвесности, нарочито репресивно за време социјалистичког југословенства, али је парадоксално да је то још увек опасно и да је сада још опасније, када је Немачка уједињена, када се прави Велика Албанија, када је сваки Американац вештачки националиста, извештачен, арогантан у својој припадности.

Разуме се инфериорност великих сила, нечастивих сила, моћника, јер мали народ српски је велики народ по својој храбрости, борби за истину. Србија није мала, много је пута ратовала. То и јесте опасна чињеница. Не плаше се они Србије, него истине. И не плаши се Србија великих сила, ни великих недаћа, никада се и није плашила, али се плаши домаћих издајника, они који се плаше да изговоре своје порекло пред коленима силника, па се плаше и оних који неће у Србији на то да пристану, да се окане свога рода и народа.

Долази час и дошао је већ када Срби морају да изаберу царство небеско, духовне, породичне, културне вредности српске или овоземаљске пролазности, понижење, уништавање свега светог. Ево дошао је час, време је одлуке, и то и јесте спас, тако престају муке и ништа више није тешко, опет у Србима куца, бије срце витешко. Устају млади, устају са часним старинама.

Зато јесте важно Косовско питање, завет светога Лазара и свесрпске властеле, које нам је стављено у аманет. Ако се читав свет дивио и диви српској храбрости, узвишености, борби за правду, зар ми треба да се стидимо, зарад бедних кукавица, себичних циљева издајника свога рода, зар да слушамо испразне речи српских изрода.

Овај надахнути текст Бошка Обрадовића, који нам је потребан као вода, хлеб, ваздух. Српски дух. Само са надахнућем може да се дише, иначе лоше нам пише.

И перо и мач у руке, језик и саборност, нема нам друге, зато потписујем похвалу овој књизи, а поруге, који немају покриће, остављам за слабиће.

На слабости немамо више право, јер ђаво је однео шалу, морамо озбиљно приступити Новом народном договору, коју заговара Бошко Обрадовић....

„Нека је благословена светска криза у којој се данас налазимо.“Овај, на први поглед мазохистички узвик, вапај, само је израз олакшање душе народне, која у потаји свести чека да пропадне што пропасти мора, што је склоно паду, а то је урушени, нахерени „амерички сан“ благостања и моћи, који делује сабласно у космичкој самоћи, који попут бездушне машине виси у ваздуху. То је у стври пропаст неолиберализма, који су домаћи тајкуни, пљачкаши народа узвисили на поједестал идеологије. И шта сада, дошло је време безнађа. Јер, они који су били комунисти, па  дисиденти, па демокрете, а сада неолиберали не могу више да воде овај народ, немају куд. 

Разуме се, потребна је Нова Нада, надахнуће од Бога дато, искрено. Зато Обрадовић нуди седам полазних основа српског препорода: 

1.        Србин сам и немам проблем са тим 

2.        Ослобођење мисли и дела

3.        Сваки Србин на свету је важан

4.        Свако рођење детета  је национални празник 

5.        Одбацујемо погрешне организационе форме и стварамо нове 

6.        Потребни су нам ново одушевљење и национална самодисциплина

7.        Визија и инвестирање у будућност: Млада Србија

Све покрете су водили велики људи, искусни, мудри, али ни један није могао да успе без младих. Једноставно такав покрет нема будућност.

Српска младеж, уједињена омладина српска, увек је била снажна, полетна, јуришна. Данас је омладина српска апатична, повучена у себе, разочарана, аутодеструктивна..Није то случајно, јер све је стратешки учињено да се она изманипулише лаком забавом, перверзијом. Отуђени од породице, Бога (Цркве), духовности. Велики брат се побринуо да од младих људи направи оронуле старце, безвољне људе. Време је да се пробуде. И да заједно са часним старинама, који су потиснути у ћутњу, крену у освајање слободе, мисли, духа... 

Ето, зато је потребно придржати се десет заповести који се наводе у овој књизи: 

1.        Национална слога и солидарност 

2.        Воља и оптимизам 

3.        Проактивизам и самопрего 

4.        Црквеност и породичност 

5.        Стратешко деловање и континуираност

6.        Самодисциплина и према себи и према другима 

7.        Стално национално подсећање и памћење

8.        Политика идентитета и српских интеграција 

9.        Смена елита

10.    Ново национално надстраначко организовање

Колико год да се ОБрадовић изражава политички, програмски, може се рећи и идеолошки, он је човек који се држи духовности, тако да ова књига колико је политичка, толико садржи е лементе књижевне, културне, духовне.. Стога, она и није догма, али, богме, јесте полазна основа за размишљање, надоградњу. Јер је нада.

Такође, треба рећи да се Обрадовић  служи једноставном лексиком -  стилски дотерана, приближна свим читаоцима.

Он се не бави спекулативним метафориком, већ пише језгровито и са пуноћом духа.

Зашто у Србији нема промене, које се већ толико дуго чекају већ две деценије и људи су на измаку снаге физичке и психичке, духовне? Одговор је дао Бошко Обрадовић веома јасно: „Српска највећа заблуда огледа се у томе што мислимо да је Српско питање економско-политичко питање. Српско питање је морално-политичко питање.“

Ево докле нас је коначно довела марксистичка материјалистичка дијалектика  и неолиберализам касније. Две обезбожене идеологије. И пали смо на само дно.

Обрадовић се такође залаже за револуцију, али духовну.

Морамо се сложити са констатнтацијом Обрадовићевом да већина грађана у Србији, од сељака до академика, сматра да нешто крупно не ваља. И да демократска мантра  „Европа нема алтернативу“, не само што је у противречи демократији, него наилази на подмсех, спрдњу код код свих мислећих људи.

И сви се слажу да нешто мора да се мења радикално, револуционарно и нико не зна како. Не зна, зато што су и најелементарнији договори, предизборна обећања неиспуњена и да је народ стално преварен.

Зато је потребан, неопходан, нов национални програм, Нови народни договор, повратак провереним вредностима, духовним коренима,. Вери, традицији, породици, поштењу, домаћинској економији.

Идеолошки модели, који су нам до сада наметани, превазиђени су, зато је потребно ићи, (н)и лево, (н)и десно, него својим путем, опстанка Србије и препорода.

Често чујемо термин Трећа Србија, који се односи на Милошевићево време и Друга Србија, која ја започела обарањем претходне, са још већим последицама, а заправо ради се о исполитизованој Србији. Намеће се трећа Србија, трећа срећа, која би могла бити и мора бити решење и која би била нормална, модерна држава (то не треба изједначавати са идејом Треће Србије која се промовише у Новом Саду и која нема везе са Србијом).

Најважније је спознати шта чини национални идентитет, а њега је време потврдило, јер се застрањује већ дуго, тако да се морамо вратити у будућност, а то је, као што наводи, Бошко Обрадовић: вера, језик, писмо, историја, култура и обичаји и напокон, држава.

Европске вредности су и српске и обратно, српске вредности су и европске. Европа је доста својим вредностима, нарочито у култури имала утицај на нашу литературу, али је и српска оригиналност дала освежење европској литератури. У последње време Европа значи нешто модерно, а Србија појам заосталости. А ствар је обрнута, Европа, земља залазећег сунца у духовној је кризи, док је Србија, упркос анатемисању, изолацији, разбијености, понижености, задржала, задржава своју аутохтоност. 

Обрадовић децидирано наводи српске вредности: побожност, брак између мушкарца и жене, бишедетна породица, морални однос према ближњима, радна етика, социјална солидарност,  законоправило, љубав према својој нацији и лојалност према својо држави. И шта је ту спорно, недемократско, нецивилизовано?

На другој страни,  У Европи, коју не треба поистовећивати са ЕУ,  борба против корупције и владавина закона, екологија и здрави стилови живота, радна дисциплина и тимски рад, синдикална права и социјална заштита, патриотизам и борба против беле куге - те вредности европске добро су дошле у наше друштво. Али неда власт, они који су за Европу.

Српско расејање је битна тема којом се Обрадовић бави. Једна трећина нашег народа је расејана по свету. То је велики потенцијал. Српство. Зато је циљ Нова српска сеоба, али натраг, у Отаџбину.

Логично је, коликко год да је крајња мера, да би се очувала вера и држава потребан је друштвени фронт. Нису то прејаке речи, него нужност која лечи. И не постоје пречи циљеви од уједињења свих снага. Као што каже Обрадовић, а евидентно је, предуго смо били у дефанзиви, тако да јуначки народ постаје смешан, смушен, што не доликује нашем племству. Наше чувено родољубње постаје дефетистичко, на тај начин све дубље улазимо у духовну, психичку кризу, менталну, млади беже у наркотично стање, беже од стварности, уместо да се супротставе злу, уништењу, колективном самоуништењу.

Последице титоизма су тек данас препознатљиве, без обзира што има још носталгичара за изгубљеним комитетским положајима. Али брозовићи су се камуфлирали, им их свугде, у демократији, Цркви, култури, економији. ...

Бошко Обрадовић, попут његовог славног, митског, светог ратника Бошка Југовића, нема дилему да је Косово и Метохија српско и да ће остати у било ком погледу, као што је то Јерусалим за Јевреје. Са таквим заветом наше ће племе племенито опстајати вековима, на вјеки вјеков. Јер, Косово није само територијално питање. И Косово није само Срспко пиатње, него и европско и светско, јер се на њему поново ломе копља очувања права и правде. Србија сигурно неће бити поражена, као што није била ни 1389. године, али свет ће бити поражен, у духовном, цивилизацијском погледу.

Ако прихватимо да је нормално да нам узму Косово, душу свакако не могу, онда ће сигурно доћи на ред Војводина, Санџак (Рашка), источна Србија...То и слепац види и не треба бити велики пророк, свако је од нас сведок отимања, распарчавања Србије. Зато је Српска Унија битна.

Република Српска је нада за Србију, много више него што се она у Србију узда. Зато сваке спекулације, провокације, покушај кидања пупчане нити Срба, циљ свих који су против српства. Оних који своје народе уједињују, држе до свог народа и државе. Тако они опстају и шире се, захваљујући својим освајањима „демократским“ ,перфидним, насилничким, мимо одлука ОУН и уз помоћ домаћих издајника. А Србија никад, на жалост, није оскудевала када су они у питању, али је време да им се једном стане на пут, јер то је један од највећих, ако не и највећи злочин, кривично дело, издати сопствени народ и државу.

Без било каквог претеривања, долазимо до врхунца тоталитаризма, тоталног помрачења цивилизације, забрану једног народа, српског. И то у времену демагошког пропагариња глобалистичког раја, плурализма, демократије. Само зато што се Срби не уклапају у деструктивне токове, који воде ка амбису.

Да бисмо били реални, морамо бити самокритички, сагледавати наше проблеме. Онолико колико поштујемо себе, толико ће поштовати и нас. Свака нација држи до себе. Потребан је коначно чврст став по многим питањима националним. Обрадовић наводи седам  праваца суноврата: ЕУтопија, НАТОизација, Сребренизовање, културна безидентна  политика,  Косовска битка за Телеком, Косово и Метохија, Војводина, Рашка област...за Параду против режима и система.

Породица, за коју се залаже Обрадовић, као и за ширу српску породицу је природно стање ствари, једино уточиште и сигурност за сваког њеног члана, а не припадност неког клана. Зато породица не треба више да буде „основна ћелија друштва“, него основна келија друштва.

Парада истополних настраности, под називом Парада поноса, наметнута је провокација Параде срама, како би понизила Србију, њене природне, очуване духовне и физичке потенцијале.

После договорне комунистичке економије, дошло се до неолиберализма,  тржишне, немонополистичке економије у којој влдадају уједињени монополи.

Књига Бошка Обрадовића отвара нам очи, наду у спасење и да је могућа једна нова национална политика.“ Овакве прилике се стварају једном у 100 година.“

Отворено говори о свим заблудама, заслепљености, страначким застрањивањима и да смо доста учили на грешкама. Разуме се да мора да се изврши ревизија свих историјских пораза. Признавајући сопствене грешке и сагледавајући перманентна огрешења о нас, спас је у стварању Српске уније, уједињењу свих снага, потенцијала које имамо, не заборављајући, као што је до сада било, наше Расејање.

„Морамо позвати оне најбоље који су се у свим срединама повукли из политике да се у политику врате и кандидовати их за чело народа.“

Ми данас очогледно немамо, како се каже, политичку елиту, зато што на челу државе и друштва нису најбољи него најгори. То нам јасно говори, да је на делу негативна селекција, која нас је и довела до дна. Интелектуалци су гулавном издали своја начела зарад ситних интереса и зато нису велики људи. Ми немамо више велике људе као некада. Комунистичка идеологија их је начинила једнаким са онима који су мали, са шићарџијама.

Потребна је истинска елита, са интелектуалцима који се не врте око београдске круга двојке, како каже Обрадовић, и воде квазиполитику по кафанама, бедни салонски софисти. Потребни су нам мудри људи, њихова непоткупљива и доследна реч. 

Отварају се Двери нове српске политике.

Izdaja naroda svog ne zastreva

 Власта Младеновић

ИЗДАЈА НАРОДА СВОГ НЕ ЗАСТАРЕВА

(скица за карактерологију и историју)

Издаја народа свог је један од најтежих грехова, огрешења о свој род, који је најчешће и лична пропаст. Власт, владар или висока личност која изда свој народ, остаће обележена довека. То чека и сваког човека, који то чини и он никада више неће бити прихваћен у средини у којој живи. Што је најгоре, ни крива ни дужна, тај срамни печат, жиг, носиће и његова породица.

Од свих издаја, а било их је много кроз историју, највише су урезане у свест српског народа издаја Вука Бранковића на Косову пољу, убиство Карађорђа и испорука његове главе султану у Цариград и изручење српских патриота Хашком трибуналу.

Издаја Вука Бранковића на Косову пољу, 1389. године, где су јуначки погинули свети цар Лазар и сва српска властела и јунаци, за Србе је равна Јудином издајству Христа. Без обзира на веродостојност историјску, Вук Бранковић је симбол издаје, а Лазар пример светога ратника, хришћанског мученика. И ту нагађања ни погађања не могу ништа да промене. Јер то је ствар опомене свим издајницима. „Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека.“ (Његош)

Друга велика издаја је убиство Карађорђа, вожда Првог српског устанка, које је злоучинио његов кум, по заповести књаза Милоша Обреновића. Почињено је страшно светогрђе. Историчари и теоретичари могу полемисати да ли је због одређених околности било нужно тако нешто гнусно учинити, али сама чињеница да је то учинио кум и да је глава Карађорђева испоручена султану на ноге, нема оправдања. Божја правда је стигла династију Обреновић, без обзира на овоземаљске заслуге.

Трећа издаја, најперфиднија, десила се у нашем времену, чији смо ми неми сведоци, изручење српских патриота тзв. Хашком трибуналу. Тај суд је основан од оних који су бомбардовали нашу земљу, војне и цивилне циљеве, уништавали и распарчавали, уз помоћ домаћи издајника. Тај суд је ослободио злочинце, а заточио жртве, оне који су часно бранили своју земљу.

Поставља се сада питање: ко је учестовао у издаји земље и испоручивању људи који су по својој дужности морали да бране земљу и Србе?

Да ли ће се, после свих жртава српских, у рату и миру, понижавања, уништавања, Борис Тадић, бивши председник Србије, извинити грађанима Србије? Чак и да се извини, то би било лицемерно и ништа не значи. Безалтернативна демократска ЕУ завршила је свој прљави посао: Србија је издана, изиграна, понижена, анатемисана.

Све чешће се чује у народу, па чак и од државних функционера: треба прекинути сарадњу са Хашким трибуналом. Па шта више да се сарађује, остаје једино да ухапсе цео народ и одведу у Хаг. На тај начин бисмо ушли у ЕУ.

Поред прекида сарадње сас Хашким трибуналом, треба безусловно прекинути и кандидатуру за улазак у ЕУ. Као што многи кажу, ако не можемо више утицати доказима на Хашки суд и ЕУ, можемо утицати на преговоре. Нема више преговора. Доста више!

Једино што можемо, и што има смисла, достојанствено тражити од јавности, домаће и стране, правних зналаца, и интелектуалаца истинских, разматрање ове правне срамоте, са далекосежним последицама, не по Србију, она је изнад тога, него починитеље греха. Истину не може нико да осуди. Она је вечита.

Христ је распет, али о(п)стало је хришћанство.

Ко год је сумњао, чак и највећи неверници, да се према Србији чини злочин, удружени подухват демонкратије, сада се уверио: циљ је да се Србија анатемише, прогласи кривцем, само зато што није крива, што је по ко зна који пут устала у одбрану истине.

После срамног ослобађања, несумњиво, ратних крволока, хрватских генерала Готовине и Маркача и шиптара Рамуша Харадинаја, који је сам рекао, објавио у књизи, да је убијао Србе, јавили су се многи, са гнушањем и лицемерно. Карла дел Понте, бивша тужитељка Хашког трибунала, Флоренс Артман, портпаролка тог истог назови суда, европски политичари, многи бивши (и садашњи) функционери Србије

Где су били пре тога.? Што то нису рекли кад је требало?

Ко ће сада одговарати за све ово, за издају Србије?

Србија после много векова и много патњи, нарочито последњих деценија, треба и мора да промени политику. Никад више наивна одбрана правде, амнестирање издајника, веровање у осведочене издајнике. Доста више!

Ми смо народ који брзо заборавља увреде, убијања, жртве и прашта и оно за шта су знали шта јој раде.. На то рачунају перфидни, огавни мрзитељи људи и истине. Сада ће покушати да нас заведу, омбману, да се извине, да се спријатеље, да нам „помогну“.

Никада Србија не сме да заборави да су је сви издали у овом најтежем времену у борби за правду и истину. Зато чујте речи из Марсељезе: „Дрхтите тирани и ви издајници“.

Од домаћих политичара ко има више право, ко има тај легимитет да преговара са непријатељима, да тргује, да у име нас одлучује шта је добро а шта није.

Нема више преговора, ни договора без народа, без референдума.

Историја се понавља, ко не верује, увериће се, ко не познаје историју и карактер српског народа, упознаће. Србија ће поново, упркос великој неправди која јој се чини у помрчини западне цивилизације, бити камен који ће преврнути прљави, безбожни, безумни, лицемерни, демагошки, деструктивни, срамни точак историје.

Hajduk Veljkov zavet

Власта Младеновић

 „ГЛАВУ ДАЈЕМ, КРАЈИНУ НЕ ДАЈЕМ“

(Хајдук-Вељков завет поново актуелан)

„Српском народу се стално намеће етикета да је је параноичан, склон веровању у завере, да је стално против света. (То се нарочито спочитава Дверима Српским, без аргумената, без „излажења на црту“). И то чине они који су, кобајаги, противу говора мржње, који су нас вековима, вазда освајали (а освојили нас нису никада и неће), који су убијали наше претке, е да би уништили и потомке.

У општем распарчавању, помамном кидању, комадању Србије-жртве, често се у народу може чути забринутост не само за Косово и Метохију, него и Војводину, Санџак (Рашку), па и источну Србију.

Све би то била шала, спекулација, политичка, политиканстка трачарења, безразложни страх, све док Басеску, председник Румуније није поставио питање Влаха у Србији, као проблем, у Европском парламенту, односно проблематизујући угроженост румунске мањине, покушавајући, увредљиво, да изједначи Влахе и Румуне. Да ли је ишта питао Влахе, који су у свим ратовима гинули за Србију, да ли је питао Румуне, који су вековима нама пријатељски наклоњени? Чији су то интереси?

Басеску је приликом посете Неготину, дошао је сам, без председника Тадића, свог домаћина, што је врло индикативно, обилазио терен могуће дестабилизације. Спекулисало се да је овде „угрожено“ око 300.000 Румуна. Значи, овде је више румунске мањине него становника, и то угрожене, јер по попису, званичном, Тимочка Крајина има 284.112 становника. Како је могуће да председник Басеску то не зна, да је толико дезинформисан? Ради се о провокацији, која има разлоге и зле намере, и било би смешно, да није тужно, односно опасно.

Виорел Ричард Бађа, румунски сенатор и председник Комисије за прекoграничне Румуне рекао је:

„Чланови Комисије за пограничне Румуне могу само за пар минута да промене позицију и да гласају за Договор о прикључењу Србије у ЕУ, ако константују да је дошло до промене става српске власти према румунској мањини.“

Које бедно, „добросуседско“ уцењивање, угрожавање елементарног људског права, право да човек буде оно што јесте и да се изражава по својој вољи.

Ко је рекао господину Бађи да Срби и Власи желе у ЕУ? Ко је њега овластио да тако прича?

Очигледно, Румунија је, односно неки политички кругови у Румунији гурнути су да то чине, а у ствари, неко други стоји иза тога.

Што год да је, нема више опуштања, ни попуштања! Србију неће више нико бесмислено условљавати, уверавати у добросуседске односе, а онда недобронамерно, иза леђа, износити неистину.
Постоји Национални савет Влаха, који изричито тврди да нису угрожена права Влаха (на свим водећим положајима у Неготину су Власи), слободно говоре својим језиком и чувају своју културу, обичаје, музику и да они нису Румуни, те да припадају одувек матичној држави Србији.

По попису 2002. године у Тимочкој крајини као Власи изјаснило се више од 40.000 људи, док као Румуни 4500. Ко сме да даје произвољне податке и да се игра са званичним пописом и изјашњавањем становника?
Од сада Србија мора да рачуна на могуће мешетарење у источној Србији и њену дестабилизацију, и да води непрестано рачуна о овом делу Србије, који је Хајдук Вељко храбро бранио и живот дао, а Милош Обреновић дипломатски вратио, присајединио матици.

И мада нико никада у историји није духовно победио Србију, опет се чине историјске грешке, опет Србију нападају на правди Бога. Због правдољубивости, хришћански, увек је  страдала, али је остала у Богу, у Христу. За многе је после погрома над Србијом, попут грома, дошао пали анђео на поробитеље.

Да је Хајдук Вељко жив, сада би вероватно, због одбране српског народа, био у Хагу. А то што су Турци харали и харачили по Србији, убијали, одводили у ропство, то нема везе. Изгледа да је и данас то пожељно: клеветање, намештање, убијање Божјег народа, српског. (Има и међу Србима лоших људи, и у српском народу има и издајника, али то ћемо ми да решавамо.)

Да је Хајдук-Вељко жив сада не би стајао наспрам Турске, гледајући преко Тимока, него наспрам Европске уније.

Да је Хајдук-Вељко жив, видео би уништена села (а нису уништили Турци), нејаке старце, немоћне људе, видео би опустошене пределе, избеглице, школе празне, њиве упарложене, деградирање културне традиције, опустошен град, славни Неготин, за који се борио, видео би са куле Баба Финкa како се све више напушта и препушта пропадању и обесмишљавању у свим областима.

Видео би како су му изместили споменик са главног трга, одакле је бранио Србију на истоку, сместили га у парк, да се не види, упркос грађанском отпору. Објавиле су то дневне новине српске, реаговали су људи, не само у Крајини, него и из целе Србије, Одбор за одбрану Хајдук Вељковог споменика, на чијем челу сам у почетку био, у почетку буне против домаћих дахија. А онда... багерима све је то решено. Хајдук Вељков споменик је ипак скрајнут. Али, дух Хајдук Вељка увек ће бити централно место, култно место народног надахнућа и окупљања за опстанак Крајине и Србије.

Да не буде касно, што каже народна песма, да Марко касно на Косово не стигне, морамо од сада бдети над нашом Крајином, „Крвавом хаљином“, пратити све што се дешавало и шта се дешава у овом делу Србије. Завет Хајдук вељков, који је храбро погинуо бранећи источне границе Србије, заједно са својим најближим саборцем, Николом Абрашом, Влахом из села Буковча, поново је актуелан и ваздан мора да буде у свести српског народа „Главу дајем, крајину не дајем“.