Izdaja naroda svog ne zastreva

 Власта Младеновић

ИЗДАЈА НАРОДА СВОГ НЕ ЗАСТАРЕВА

(скица за карактерологију и историју)

Издаја народа свог је један од најтежих грехова, огрешења о свој род, који је најчешће и лична пропаст. Власт, владар или висока личност која изда свој народ, остаће обележена довека. То чека и сваког човека, који то чини и он никада више неће бити прихваћен у средини у којој живи. Што је најгоре, ни крива ни дужна, тај срамни печат, жиг, носиће и његова породица.

Од свих издаја, а било их је много кроз историју, највише су урезане у свест српског народа издаја Вука Бранковића на Косову пољу, убиство Карађорђа и испорука његове главе султану у Цариград и изручење српских патриота Хашком трибуналу.

Издаја Вука Бранковића на Косову пољу, 1389. године, где су јуначки погинули свети цар Лазар и сва српска властела и јунаци, за Србе је равна Јудином издајству Христа. Без обзира на веродостојност историјску, Вук Бранковић је симбол издаје, а Лазар пример светога ратника, хришћанског мученика. И ту нагађања ни погађања не могу ништа да промене. Јер то је ствар опомене свим издајницима. „Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека.“ (Његош)

Друга велика издаја је убиство Карађорђа, вожда Првог српског устанка, које је злоучинио његов кум, по заповести књаза Милоша Обреновића. Почињено је страшно светогрђе. Историчари и теоретичари могу полемисати да ли је због одређених околности било нужно тако нешто гнусно учинити, али сама чињеница да је то учинио кум и да је глава Карађорђева испоручена султану на ноге, нема оправдања. Божја правда је стигла династију Обреновић, без обзира на овоземаљске заслуге.

Трећа издаја, најперфиднија, десила се у нашем времену, чији смо ми неми сведоци, изручење српских патриота тзв. Хашком трибуналу. Тај суд је основан од оних који су бомбардовали нашу земљу, војне и цивилне циљеве, уништавали и распарчавали, уз помоћ домаћи издајника. Тај суд је ослободио злочинце, а заточио жртве, оне који су часно бранили своју земљу.

Поставља се сада питање: ко је учестовао у издаји земље и испоручивању људи који су по својој дужности морали да бране земљу и Србе?

Да ли ће се, после свих жртава српских, у рату и миру, понижавања, уништавања, Борис Тадић, бивши председник Србије, извинити грађанима Србије? Чак и да се извини, то би било лицемерно и ништа не значи. Безалтернативна демократска ЕУ завршила је свој прљави посао: Србија је издана, изиграна, понижена, анатемисана.

Све чешће се чује у народу, па чак и од државних функционера: треба прекинути сарадњу са Хашким трибуналом. Па шта више да се сарађује, остаје једино да ухапсе цео народ и одведу у Хаг. На тај начин бисмо ушли у ЕУ.

Поред прекида сарадње сас Хашким трибуналом, треба безусловно прекинути и кандидатуру за улазак у ЕУ. Као што многи кажу, ако не можемо више утицати доказима на Хашки суд и ЕУ, можемо утицати на преговоре. Нема више преговора. Доста више!

Једино што можемо, и што има смисла, достојанствено тражити од јавности, домаће и стране, правних зналаца, и интелектуалаца истинских, разматрање ове правне срамоте, са далекосежним последицама, не по Србију, она је изнад тога, него починитеље греха. Истину не може нико да осуди. Она је вечита.

Христ је распет, али о(п)стало је хришћанство.

Ко год је сумњао, чак и највећи неверници, да се према Србији чини злочин, удружени подухват демонкратије, сада се уверио: циљ је да се Србија анатемише, прогласи кривцем, само зато што није крива, што је по ко зна који пут устала у одбрану истине.

После срамног ослобађања, несумњиво, ратних крволока, хрватских генерала Готовине и Маркача и шиптара Рамуша Харадинаја, који је сам рекао, објавио у књизи, да је убијао Србе, јавили су се многи, са гнушањем и лицемерно. Карла дел Понте, бивша тужитељка Хашког трибунала, Флоренс Артман, портпаролка тог истог назови суда, европски политичари, многи бивши (и садашњи) функционери Србије

Где су били пре тога.? Што то нису рекли кад је требало?

Ко ће сада одговарати за све ово, за издају Србије?

Србија после много векова и много патњи, нарочито последњих деценија, треба и мора да промени политику. Никад више наивна одбрана правде, амнестирање издајника, веровање у осведочене издајнике. Доста више!

Ми смо народ који брзо заборавља увреде, убијања, жртве и прашта и оно за шта су знали шта јој раде.. На то рачунају перфидни, огавни мрзитељи људи и истине. Сада ће покушати да нас заведу, омбману, да се извине, да се спријатеље, да нам „помогну“.

Никада Србија не сме да заборави да су је сви издали у овом најтежем времену у борби за правду и истину. Зато чујте речи из Марсељезе: „Дрхтите тирани и ви издајници“.

Од домаћих политичара ко има више право, ко има тај легимитет да преговара са непријатељима, да тргује, да у име нас одлучује шта је добро а шта није.

Нема више преговора, ни договора без народа, без референдума.

Историја се понавља, ко не верује, увериће се, ко не познаје историју и карактер српског народа, упознаће. Србија ће поново, упркос великој неправди која јој се чини у помрчини западне цивилизације, бити камен који ће преврнути прљави, безбожни, безумни, лицемерни, демагошки, деструктивни, срамни точак историје.

Hajduk Veljkov zavet

Власта Младеновић

 „ГЛАВУ ДАЈЕМ, КРАЈИНУ НЕ ДАЈЕМ“

(Хајдук-Вељков завет поново актуелан)

„Српском народу се стално намеће етикета да је је параноичан, склон веровању у завере, да је стално против света. (То се нарочито спочитава Дверима Српским, без аргумената, без „излажења на црту“). И то чине они који су, кобајаги, противу говора мржње, који су нас вековима, вазда освајали (а освојили нас нису никада и неће), који су убијали наше претке, е да би уништили и потомке.

У општем распарчавању, помамном кидању, комадању Србије-жртве, често се у народу може чути забринутост не само за Косово и Метохију, него и Војводину, Санџак (Рашку), па и источну Србију.

Све би то била шала, спекулација, политичка, политиканстка трачарења, безразложни страх, све док Басеску, председник Румуније није поставио питање Влаха у Србији, као проблем, у Европском парламенту, односно проблематизујући угроженост румунске мањине, покушавајући, увредљиво, да изједначи Влахе и Румуне. Да ли је ишта питао Влахе, који су у свим ратовима гинули за Србију, да ли је питао Румуне, који су вековима нама пријатељски наклоњени? Чији су то интереси?

Басеску је приликом посете Неготину, дошао је сам, без председника Тадића, свог домаћина, што је врло индикативно, обилазио терен могуће дестабилизације. Спекулисало се да је овде „угрожено“ око 300.000 Румуна. Значи, овде је више румунске мањине него становника, и то угрожене, јер по попису, званичном, Тимочка Крајина има 284.112 становника. Како је могуће да председник Басеску то не зна, да је толико дезинформисан? Ради се о провокацији, која има разлоге и зле намере, и било би смешно, да није тужно, односно опасно.

Виорел Ричард Бађа, румунски сенатор и председник Комисије за прекoграничне Румуне рекао је:

„Чланови Комисије за пограничне Румуне могу само за пар минута да промене позицију и да гласају за Договор о прикључењу Србије у ЕУ, ако константују да је дошло до промене става српске власти према румунској мањини.“

Које бедно, „добросуседско“ уцењивање, угрожавање елементарног људског права, право да човек буде оно што јесте и да се изражава по својој вољи.

Ко је рекао господину Бађи да Срби и Власи желе у ЕУ? Ко је њега овластио да тако прича?

Очигледно, Румунија је, односно неки политички кругови у Румунији гурнути су да то чине, а у ствари, неко други стоји иза тога.

Што год да је, нема више опуштања, ни попуштања! Србију неће више нико бесмислено условљавати, уверавати у добросуседске односе, а онда недобронамерно, иза леђа, износити неистину.
Постоји Национални савет Влаха, који изричито тврди да нису угрожена права Влаха (на свим водећим положајима у Неготину су Власи), слободно говоре својим језиком и чувају своју културу, обичаје, музику и да они нису Румуни, те да припадају одувек матичној држави Србији.

По попису 2002. године у Тимочкој крајини као Власи изјаснило се више од 40.000 људи, док као Румуни 4500. Ко сме да даје произвољне податке и да се игра са званичним пописом и изјашњавањем становника?
Од сада Србија мора да рачуна на могуће мешетарење у источној Србији и њену дестабилизацију, и да води непрестано рачуна о овом делу Србије, који је Хајдук Вељко храбро бранио и живот дао, а Милош Обреновић дипломатски вратио, присајединио матици.

И мада нико никада у историји није духовно победио Србију, опет се чине историјске грешке, опет Србију нападају на правди Бога. Због правдољубивости, хришћански, увек је  страдала, али је остала у Богу, у Христу. За многе је после погрома над Србијом, попут грома, дошао пали анђео на поробитеље.

Да је Хајдук Вељко жив, сада би вероватно, због одбране српског народа, био у Хагу. А то што су Турци харали и харачили по Србији, убијали, одводили у ропство, то нема везе. Изгледа да је и данас то пожељно: клеветање, намештање, убијање Божјег народа, српског. (Има и међу Србима лоших људи, и у српском народу има и издајника, али то ћемо ми да решавамо.)

Да је Хајдук-Вељко жив сада не би стајао наспрам Турске, гледајући преко Тимока, него наспрам Европске уније.

Да је Хајдук-Вељко жив, видео би уништена села (а нису уништили Турци), нејаке старце, немоћне људе, видео би опустошене пределе, избеглице, школе празне, њиве упарложене, деградирање културне традиције, опустошен град, славни Неготин, за који се борио, видео би са куле Баба Финкa како се све више напушта и препушта пропадању и обесмишљавању у свим областима.

Видео би како су му изместили споменик са главног трга, одакле је бранио Србију на истоку, сместили га у парк, да се не види, упркос грађанском отпору. Објавиле су то дневне новине српске, реаговали су људи, не само у Крајини, него и из целе Србије, Одбор за одбрану Хајдук Вељковог споменика, на чијем челу сам у почетку био, у почетку буне против домаћих дахија. А онда... багерима све је то решено. Хајдук Вељков споменик је ипак скрајнут. Али, дух Хајдук Вељка увек ће бити централно место, култно место народног надахнућа и окупљања за опстанак Крајине и Србије.

Да не буде касно, што каже народна песма, да Марко касно на Косово не стигне, морамо од сада бдети над нашом Крајином, „Крвавом хаљином“, пратити све што се дешавало и шта се дешава у овом делу Србије. Завет Хајдук вељков, који је храбро погинуо бранећи источне границе Србије, заједно са својим најближим саборцем, Николом Абрашом, Влахом из села Буковча, поново је актуелан и ваздан мора да буде у свести српског народа „Главу дајем, крајину не дајем“.