Hajduk Veljkov zavet

Власта Младеновић

 „ГЛАВУ ДАЈЕМ, КРАЈИНУ НЕ ДАЈЕМ“

(Хајдук-Вељков завет поново актуелан)

„Српском народу се стално намеће етикета да је је параноичан, склон веровању у завере, да је стално против света. (То се нарочито спочитава Дверима Српским, без аргумената, без „излажења на црту“). И то чине они који су, кобајаги, противу говора мржње, који су нас вековима, вазда освајали (а освојили нас нису никада и неће), који су убијали наше претке, е да би уништили и потомке.

У општем распарчавању, помамном кидању, комадању Србије-жртве, често се у народу може чути забринутост не само за Косово и Метохију, него и Војводину, Санџак (Рашку), па и источну Србију.

Све би то била шала, спекулација, политичка, политиканстка трачарења, безразложни страх, све док Басеску, председник Румуније није поставио питање Влаха у Србији, као проблем, у Европском парламенту, односно проблематизујући угроженост румунске мањине, покушавајући, увредљиво, да изједначи Влахе и Румуне. Да ли је ишта питао Влахе, који су у свим ратовима гинули за Србију, да ли је питао Румуне, који су вековима нама пријатељски наклоњени? Чији су то интереси?

Басеску је приликом посете Неготину, дошао је сам, без председника Тадића, свог домаћина, што је врло индикативно, обилазио терен могуће дестабилизације. Спекулисало се да је овде „угрожено“ око 300.000 Румуна. Значи, овде је више румунске мањине него становника, и то угрожене, јер по попису, званичном, Тимочка Крајина има 284.112 становника. Како је могуће да председник Басеску то не зна, да је толико дезинформисан? Ради се о провокацији, која има разлоге и зле намере, и било би смешно, да није тужно, односно опасно.

Виорел Ричард Бађа, румунски сенатор и председник Комисије за прекoграничне Румуне рекао је:

„Чланови Комисије за пограничне Румуне могу само за пар минута да промене позицију и да гласају за Договор о прикључењу Србије у ЕУ, ако константују да је дошло до промене става српске власти према румунској мањини.“

Које бедно, „добросуседско“ уцењивање, угрожавање елементарног људског права, право да човек буде оно што јесте и да се изражава по својој вољи.

Ко је рекао господину Бађи да Срби и Власи желе у ЕУ? Ко је њега овластио да тако прича?

Очигледно, Румунија је, односно неки политички кругови у Румунији гурнути су да то чине, а у ствари, неко други стоји иза тога.

Што год да је, нема више опуштања, ни попуштања! Србију неће више нико бесмислено условљавати, уверавати у добросуседске односе, а онда недобронамерно, иза леђа, износити неистину.
Постоји Национални савет Влаха, који изричито тврди да нису угрожена права Влаха (на свим водећим положајима у Неготину су Власи), слободно говоре својим језиком и чувају своју културу, обичаје, музику и да они нису Румуни, те да припадају одувек матичној држави Србији.

По попису 2002. године у Тимочкој крајини као Власи изјаснило се више од 40.000 људи, док као Румуни 4500. Ко сме да даје произвољне податке и да се игра са званичним пописом и изјашњавањем становника?
Од сада Србија мора да рачуна на могуће мешетарење у источној Србији и њену дестабилизацију, и да води непрестано рачуна о овом делу Србије, који је Хајдук Вељко храбро бранио и живот дао, а Милош Обреновић дипломатски вратио, присајединио матици.

И мада нико никада у историји није духовно победио Србију, опет се чине историјске грешке, опет Србију нападају на правди Бога. Због правдољубивости, хришћански, увек је  страдала, али је остала у Богу, у Христу. За многе је после погрома над Србијом, попут грома, дошао пали анђео на поробитеље.

Да је Хајдук Вељко жив, сада би вероватно, због одбране српског народа, био у Хагу. А то што су Турци харали и харачили по Србији, убијали, одводили у ропство, то нема везе. Изгледа да је и данас то пожељно: клеветање, намештање, убијање Божјег народа, српског. (Има и међу Србима лоших људи, и у српском народу има и издајника, али то ћемо ми да решавамо.)

Да је Хајдук-Вељко жив сада не би стајао наспрам Турске, гледајући преко Тимока, него наспрам Европске уније.

Да је Хајдук-Вељко жив, видео би уништена села (а нису уништили Турци), нејаке старце, немоћне људе, видео би опустошене пределе, избеглице, школе празне, њиве упарложене, деградирање културне традиције, опустошен град, славни Неготин, за који се борио, видео би са куле Баба Финкa како се све више напушта и препушта пропадању и обесмишљавању у свим областима.

Видео би како су му изместили споменик са главног трга, одакле је бранио Србију на истоку, сместили га у парк, да се не види, упркос грађанском отпору. Објавиле су то дневне новине српске, реаговали су људи, не само у Крајини, него и из целе Србије, Одбор за одбрану Хајдук Вељковог споменика, на чијем челу сам у почетку био, у почетку буне против домаћих дахија. А онда... багерима све је то решено. Хајдук Вељков споменик је ипак скрајнут. Али, дух Хајдук Вељка увек ће бити централно место, култно место народног надахнућа и окупљања за опстанак Крајине и Србије.

Да не буде касно, што каже народна песма, да Марко касно на Косово не стигне, морамо од сада бдети над нашом Крајином, „Крвавом хаљином“, пратити све што се дешавало и шта се дешава у овом делу Србије. Завет Хајдук вељков, који је храбро погинуо бранећи источне границе Србије, заједно са својим најближим саборцем, Николом Абрашом, Влахом из села Буковча, поново је актуелан и ваздан мора да буде у свести српског народа „Главу дајем, крајину не дајем“.