Izdaja naroda svog ne zastreva

 Власта Младеновић

ИЗДАЈА НАРОДА СВОГ НЕ ЗАСТАРЕВА

(скица за карактерологију и историју)

Издаја народа свог је један од најтежих грехова, огрешења о свој род, који је најчешће и лична пропаст. Власт, владар или висока личност која изда свој народ, остаће обележена довека. То чека и сваког човека, који то чини и он никада више неће бити прихваћен у средини у којој живи. Што је најгоре, ни крива ни дужна, тај срамни печат, жиг, носиће и његова породица.

Од свих издаја, а било их је много кроз историју, највише су урезане у свест српског народа издаја Вука Бранковића на Косову пољу, убиство Карађорђа и испорука његове главе султану у Цариград и изручење српских патриота Хашком трибуналу.

Издаја Вука Бранковића на Косову пољу, 1389. године, где су јуначки погинули свети цар Лазар и сва српска властела и јунаци, за Србе је равна Јудином издајству Христа. Без обзира на веродостојност историјску, Вук Бранковић је симбол издаје, а Лазар пример светога ратника, хришћанског мученика. И ту нагађања ни погађања не могу ништа да промене. Јер то је ствар опомене свим издајницима. „Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека.“ (Његош)

Друга велика издаја је убиство Карађорђа, вожда Првог српског устанка, које је злоучинио његов кум, по заповести књаза Милоша Обреновића. Почињено је страшно светогрђе. Историчари и теоретичари могу полемисати да ли је због одређених околности било нужно тако нешто гнусно учинити, али сама чињеница да је то учинио кум и да је глава Карађорђева испоручена султану на ноге, нема оправдања. Божја правда је стигла династију Обреновић, без обзира на овоземаљске заслуге.

Трећа издаја, најперфиднија, десила се у нашем времену, чији смо ми неми сведоци, изручење српских патриота тзв. Хашком трибуналу. Тај суд је основан од оних који су бомбардовали нашу земљу, војне и цивилне циљеве, уништавали и распарчавали, уз помоћ домаћи издајника. Тај суд је ослободио злочинце, а заточио жртве, оне који су часно бранили своју земљу.

Поставља се сада питање: ко је учестовао у издаји земље и испоручивању људи који су по својој дужности морали да бране земљу и Србе?

Да ли ће се, после свих жртава српских, у рату и миру, понижавања, уништавања, Борис Тадић, бивши председник Србије, извинити грађанима Србије? Чак и да се извини, то би било лицемерно и ништа не значи. Безалтернативна демократска ЕУ завршила је свој прљави посао: Србија је издана, изиграна, понижена, анатемисана.

Све чешће се чује у народу, па чак и од државних функционера: треба прекинути сарадњу са Хашким трибуналом. Па шта више да се сарађује, остаје једино да ухапсе цео народ и одведу у Хаг. На тај начин бисмо ушли у ЕУ.

Поред прекида сарадње сас Хашким трибуналом, треба безусловно прекинути и кандидатуру за улазак у ЕУ. Као што многи кажу, ако не можемо више утицати доказима на Хашки суд и ЕУ, можемо утицати на преговоре. Нема више преговора. Доста више!

Једино што можемо, и што има смисла, достојанствено тражити од јавности, домаће и стране, правних зналаца, и интелектуалаца истинских, разматрање ове правне срамоте, са далекосежним последицама, не по Србију, она је изнад тога, него починитеље греха. Истину не може нико да осуди. Она је вечита.

Христ је распет, али о(п)стало је хришћанство.

Ко год је сумњао, чак и највећи неверници, да се према Србији чини злочин, удружени подухват демонкратије, сада се уверио: циљ је да се Србија анатемише, прогласи кривцем, само зато што није крива, што је по ко зна који пут устала у одбрану истине.

После срамног ослобађања, несумњиво, ратних крволока, хрватских генерала Готовине и Маркача и шиптара Рамуша Харадинаја, који је сам рекао, објавио у књизи, да је убијао Србе, јавили су се многи, са гнушањем и лицемерно. Карла дел Понте, бивша тужитељка Хашког трибунала, Флоренс Артман, портпаролка тог истог назови суда, европски политичари, многи бивши (и садашњи) функционери Србије

Где су били пре тога.? Што то нису рекли кад је требало?

Ко ће сада одговарати за све ово, за издају Србије?

Србија после много векова и много патњи, нарочито последњих деценија, треба и мора да промени политику. Никад више наивна одбрана правде, амнестирање издајника, веровање у осведочене издајнике. Доста више!

Ми смо народ који брзо заборавља увреде, убијања, жртве и прашта и оно за шта су знали шта јој раде.. На то рачунају перфидни, огавни мрзитељи људи и истине. Сада ће покушати да нас заведу, омбману, да се извине, да се спријатеље, да нам „помогну“.

Никада Србија не сме да заборави да су је сви издали у овом најтежем времену у борби за правду и истину. Зато чујте речи из Марсељезе: „Дрхтите тирани и ви издајници“.

Од домаћих политичара ко има више право, ко има тај легимитет да преговара са непријатељима, да тргује, да у име нас одлучује шта је добро а шта није.

Нема више преговора, ни договора без народа, без референдума.

Историја се понавља, ко не верује, увериће се, ко не познаје историју и карактер српског народа, упознаће. Србија ће поново, упркос великој неправди која јој се чини у помрчини западне цивилизације, бити камен који ће преврнути прљави, безбожни, безумни, лицемерни, демагошки, деструктивни, срамни точак историје.